Leto se sklupčalo ispod starog oraha. Grane otežale od ploda čekale su zamah vetra ili mlatilice da travu obraduju niskom zveckavih loptica.
Bilo nas je petoro braće i sestara : Uroš, Sava, Gospava,Dunava i Dostana.
Na proplanku iznad kuće, nevelik šumarak bakarne bukve bio nam je igralište. Leti nam je pružao umirujući hlad protkan tišinom, zimi ledeno sklonište za naše kule i zamkove.
U proleće nam je darivao visibabe i kukurek a u jesen niz njegove obronke kotrljao se šapat opalog lišća.
Ograda male bašte naslanjala se na tri topole i jednu krušku za koju nam je deda jednom rekao da je kalemljena rukom nekog vojvode.
Uroš:
Moje najranije sećanje vezano je za baku. Malu, pomalo pogurenu ženicu koja nikad nije išla gologlava. Čije su ruke uvek bile zaposlene.
Ako nije plevila povrtnjak ili pažljivo nadgledala majku koja sprema ručak, vezla bi nešto za spremu: – Ako Bog i dobra sreća dade, obradovaće se ova kuća još nekim detetom. Pa ako bude žensko…valjaće!
U zimskim večerima, sedela bi pored peći, na tronošcu koji je deda specijalno za nju napravio i plela džempere od grube, nebeljene vune.
I skoro uvek je ćutala. Jer, za priče je bio zadužen deda.
Svima ostaliima jedino zaduženje u takvim večerima bilo je da ga slušaju.
Sava se rodio jedne letnje večeri.
Majka, nagnuta nad škrinju sa brašnom, stavila je ruku na krsta i tiho prozborila:
- Eh, izgleda da je ovaj rešio da nas ostavi bez hleba za večeru!
Baka je uzela bošču sa čaršavima, poslala dedu da dovede komšinicu Natu a tatu i mene blago izgurala iz kuće:
- Mislim da večeras vas dvojicu čekaju ovce da sa vama podele san.
Mali kmečavi zavežljaj koji nas je sledećeg jutra dočekao dobio je ime Sava.
Malo zbog reke u koju se ulivala ova naša, malo zbog prosvetitelja Nemanjića.
I ličio je na oboje.
Skakutav, prohodao sa devet meseci, radoznao, istraživački duh, rastao uz konje komšije Petra i knjige koje je učitelj Paja donosio iz Zagreba, Beča…
Gospava je stigla samo godinu dana kasnije.
Sa čupavom glavom i snenim očima boje bakarnih bukava.
Bledog lika i bezubog nežnog osmeha.
Deda je zamišljeno usukao levi brk i rekao:
- E, nazvaćemo je Gospava. Da se uda u grad i bude gospodja.
Baka se nasmešila, pogled uputila ka škrinji koja je bila skoro puna i kazala:
- Daće Bog da u zdravlju koristi ovu spremu i za svoje ćeri je dopunjava!
Tata i ja smo samo poljubili sićušno lice i otišli da plastimo seno. Sava je trčkarao, suviše mali da shvati da više nije u centru pažnje. Ili mu je bilo svejedno.
Sava:
Sećam se dana kad je došao komšija Petar. Na visokom konju, visoka, tanka prilika.
Iz levog ugla usana viri čibuk, a desni brk poskakuje od osmeha. U desnoj ruci drži uzde, a levom konop na čijem kraju trčkara ždrebe pokriveno prugastom ponjavicom.
Majka briše brašnjave ruke i širokim osmehom pozdravlja dragog gosta.
Deda iz velikog opletenog balona sipa Starku-rakiju staru 7 godina u zelenu flašu nepoznatog porekla sa pampurom od kukuruznog klipa, a baka iznosi čokanjčiće i vruće uštipke.
Otac izlazi iz štale, u levoj ruci nosi kanticu sa skorupom, u desnoj plehani tanjir sa sirom.
Komšija Petar pušta uzde, skače na zemlju i predaje mi u ruke onaj konop na čijem je kraju ždrebe:
- Mali čoveče, ovo je tvoja Arka!
Tog jutra se rodila moja ljubav za ceo život.
Pamtim prohladno jesenje veče.
Otac i deda sede za stolom, ispijaju lagano čokanjčiće ocenjujući da li će ovogodišnja biti bolja od prošlogodišnje.
Majka i baka sede uz peć, svaka zabavljena svojim pletivom i u pola glasa vode razgovor koji nije namenjen dečijim ušima:
- Eh, blizu sam tridesete, mislila sam da ih više neće biti, ali evo već drugi mesec izostaje…
- Znači, u maju će nas biti još za jedno više!
Smeju se i mama i baka, onako prisno, kako to samo žene umeju.
Trešnje su već zarudele tog maja naredne godine kad je kroz širom otvoren prozor iz kuće podno proplanka dopro plač. Pa posle desetak minuta još jedan.
Stigle su moje sestre.
Deda se zamislio, pa počeo glasno da veze:
- Neka se prva zove Dunava. Da kao reka teče kroz život i stigne do ušća. Da je ne zaustave ni pesak sećanja ni kamenje.
Druga je sestra bila bez imena do sutradan.
Vidno iscrpljena majka je kazala:
- Ovu ćemo nazvati Dostana. Da završi niz koji smo započeli pre dvanaest godina.
Uroš :
Čudna je bila ta godina. Stizali su glasovi da crno svetlo dolazi sa severa. Da vri i kulja zlo iz ogromnog kotla mržnje.
Nisam verovao.
Taman sam ispod oka počeo da posmatram Ružicu, učiteljevu ćerku koja je uvek imala najlepše pletenice i trake koje joj je tata donosio kad se vraćao iz Zagreba.
Ružica se smeškala, spuštala pogled, vazda zabavljena nekom knjigom ili vezom.
A onda, poput zida koji se ruši ni zbog čega, moj svet je potonuo.
Glasovi su postali suviše glasni, tata je, sa još par komšija, često do duboko u noć,
sedeo u dvorištu, pogleda uprtog u prazno, razgovarajući tako tiho da ih ni trava nije mogla čuti.
Majka je sve češće odlazila na livadu koja je bila porodično groblje, plevila travu i milovala krstove pokretom koji kaže:
- Izgleda da ćemo se uskoro sasvim rastati.
Leto je doplovilo, sasvim ravnodušno, a do nas je stigao glas koji je zaledio pogled i ocu i majci.
Tetka – očeva sestra i tetak – prerano osedeli Gospodin financ u penziji, zajedno sa ćerkom – tek svršenom gimnazijalkom, otpremljeni su u logor. Nadaju se da će biti internirani u Srbiju.
Nedugo zatim, jedne kišne večeri, nepoznata ruka je zakucala na naš prozor, a glas iz tame je promuklo progovorio:
- Od sutra i ovde počinje čišćenje. Ako mislite dobro sebi i deci, zbeg je pravo rešenje.
- Ne mogu se potucati po šumama sa petero nejači – kazala je majka,
A otac se složio:
- Pa bolje kroz logor otići u Srbiju nego vukovima omastiti brke.
-
Jutro smo dočekali obučeni u nedeljna odela.
Gospava je oko struka vezala jedan od peškira iz spreme koja je trebalo da joj obezbedi put da postane gospodja, a sestrama je u kosu uplela po traku,jednu od onih finih koje joj je poklonila učiteljeva ćerka.
Majka je u korpu stavila hleb od juče i kanticu mleka.
Tata je ispio čokanjče, one starke koja je sada brojala već desetu godinu i seo na divan.
Došlo ih je trojica.
Dva seljanina, poznanika i jedan sa čudnom kapom na glavi. Nepoznat.
- Ponesite samo hranu za jedan dan.
I tako smo otišli.
Sa još nekolicinom iz sela.
Do prihvatnog logora.
Gde su nas podelili.
Prvo na muške i ženske.
Pa na decu i odrasle.
Gospava, vodeći za ruke Dunavu i Dostanu, otišla je sa grupom dece.
U Jasenovac.
Otac, Sava i ja ostadosmo u grupi odraslih, radno sposobnih.
Otišli smo u Nemačku.
Iz koje se otac nije vratio.
Majka je sa radno sposobnim ženama prošla kroz radne logore.
Vratio sam se na kućni prag, ojačao. Ali večito nemiran.
Seljakao sam se, menjao zanimanja.
Pod starost, ugnezdio sam se blizu brata Save koji je ostao veran svojoj prvoj ljubavi.
Gajio je konje. Prelepe, plemenite životinje.
Uz koje sam i ja nalazio mir i zadovoljstvo.
Majka je uspela da nekako zaleči rane i ponovo se uda.
I da rodi tri ćerke.
Nadu, Borku i Dušicu.
Samo sam jednom čuo da je kazala:
- Oprosti mi Bože, ako je moja greška što detetu dadoh ime Dostana.
Da li je njen život cena koju sam platila da bih ove tri podigla?
A onda je ponovo počelo.
Nisam čekao glasove. Ni dojave. Ni pritajene pucnje.
Došao sam.
Da budem bliže onima kojih nema.
Zapisano jednog leta, devedesetih godina dvadesetog veka.
Kada je ogrnut plaštom straha, noseći zavežljaj sećanja, pri kraju svog životnog puta, baš kao i na počeku, na prolasku kroz Beograd izgovorio jedan od mojih rodjaka.
Posvećeno svim članovima porodica V. i C. kojima sudjaje nisu podarile mogućnost da odrastu.
